Настава у школи или од куће, како смо одговорили на анкету

Први септембар је озбиљно близу. Одлука о томе да ли ће деца учити код куће или у школи стављена је пред родитеље. Постављено питање је само једно, а потпитања родитеља – небројена...

„Настава почиње у јуну.“

„Хоће ли ђаци од септембра у клупе или пред телевизоре?“

„Шарчевић: Неће бити повратка у школе, мења се Правилник о оцењивању.“

„Ђаци ће ипак ићи у школу, али не сваки дан...“

Сви наслови у вези с новостима из сфере образовања, а било их је протеклих месеци у завидном броју, са приближавањем првог септембра, сажимају се полако у информацију да ће ученици ипак у школу ићи, уз поштовање заштитних мера због коронавируса, и то они чији родитељи тако одлуче. Осталима следује ТВ или интернет настава. 

Тим поводом, послали су ми анкету из школе.

Моја ћерка једва чека (и то већ месец дана једва чека) да крене у седми разред.

На формулару су најпре уобичајена питања о разреду, одељењу, разредном старешини...

Замишљена буљим у анкету у којој се тражи изјашњавање о томе да ли се слажем да моје дете похађа наставу у школи.

Једно питање. Две могућности. Просто. Кратко. Јасно:

„Молимо Вас, определите се за једну од понуђених опција:

– Опредељујем се да моје дете похађа наставу у школи према мерама епидемиолошке превенције.

– Опредељујем се да моје дете похађа наставу онлајн (РТС лекције) уз додатне консултације у школи са наставницима.

Само један клик и готово!“

Али ја бих на то једно, узвратила са мојих најмање 100 питања. Верујем, као и многи други родитељи.

„А колико ће ту бити часова дневно?“

„Да ли ће час трајати стварно 30 минута?“

„А какве маске ће носити наставници?“

„Какве ће бити казне за неношење маски (и за ученике и за наставнике, теткице, припаднике обезбеђења...)?“

„Колико траје велики одмор, хоће ли стићи моје дете да једе? И у каквим условима?“

„Чиме ће се дезинфиковати просторије школе и колико често?“

„Шта ако је моје дете алергично на средства којим се дезинфикују школске просторије?“

„Пошто родитељи обезбеђују маске, да ли треба да обезбедимо и сапун и убрусе због чешћег прања руку?“

„Да ли ће ми се дете заморити од свакодневног досађивања када крене у школу, када га будем инструисала и затрпавала подацима о вирусу, и опасностима које вребају иза сваког ћошка шкоске зграде и дворишта?“

Да ли сам ја уопште добар и одговоран родитељ у односу на клик на „дугме“ које одаберем у понуђеној анкети?

...

Навиру питања и дилеме, умеју да одведу и у анксиозност... Чини ми се да ми је било лакше када ми је дете свечано кренуло у први разред.

Авај! Могу да листам колико хоћу, нема опције у анкетном формулару за моја безбројна питања.

Има само оно: Хоћеш–нећеш

Какофонија мишљења и размишљања

Дискретно се распитујемо код познаника чија деца су школарци, шта ће они да раде...

Дискутујемо с рођацима, али и с родитељима деце која с нашим иду у исти разред. О томе причам, хтела – не хтела, и с комшијама у пролазу...

И кад се све сабере, ту се свашта може чути и видети!

Увек сам сматрала да је најбоља одлука она која се донесе хладне главе, која је типа „три пута мери, једном сеци“, која се доноси ујутру јер је „паметније од вечери“, и која је поткрепљена са што више информација из различитих извора.

Елем, биће да у овом случају – та моја пракса у доношењу одлука – ништа не ваља! Само прави лавиринт запетљанијим и јача конфузију.

А утиче и на здравље, крене несаница, па лек за спавање, размишљања до дубоко у ноћ, копање по нету, упркос томе што знам, знам, знам, стварно знам да интернет и тушта и тма информација, не треба да буде никакав поуздани водич, нарочито ако налетите на блогове разних паметњаковића, животних тренера, антивакцинаша, заступника теорија завере... (бар ја тако сматрам). 

Дакле, једни неће ни под разно да шаљу децу у школу јер „посебно седмаци из краја јако 'крљају', односно кашљу".

Други одмах почну да причају да ће се „велики план испунити без обзира на одлуку о томе да ли ћемо или нећемо слати децу у школе“.

Трећи питају нас за савет.

Четврти чекају вакцију па ће се онда опустити...

Неки „наравно шаљу децу у школу“ без много разматрања, јер се мора живети и са короном...

А моја мајка – прекаљена учитељица која ће убрзо у пензију (на њену жалост, јер, како каже, радила би још 20 година да може...) – јесте у неком „убрзаном моделу рада“. Стално је уз рачунар, већ је припремила прве Пауер поинт презентације за њене трећаке, не одваја се од мобилног и стално, али стално, нешто рачуна и пропитује се.

„Значи, идем у школу, онда прво час, па одмор, не, не, прво два часа, па дезинфекција, па онда друга група... Не! Да! Чек, још једном да прочитам најновије упутство... Колико ћу укупно времена у ствари бити у школи... Па бићу колико треба. Не јављају ми се неки родитељи, не одговарају на анкету... Шта ћу с тим?"

Директорка школе је зове, најављује нове мејлове и припремне материјале, распореде... Сви су у приправности.

Јесте да ствар уме да буде конфузна и пуно недоумица је на столу, али и интересовање разредног старешине моје ћерке улива ми неку смиреност.

Вера и нада

Стичем утисак да се стварно сви труде колико могу да тај посао било каквог поласка у школу, ураде најбоље могуће. Састају се школски одбори, чланови савета родитеља се консултују, јављају шта од уџбеника не треба заборавити, деле лектиру у ПДФ-у...

Нема везе што је она анкета кратка – разредној могу поставити свако питање и одговориће ми на све што буде била у могућности.

Не сугерише ништа, поштује сваку одлуку. Охрабрује нас да питамо све што желимо... Можда неки родитељи имају другачија искуства.

И решимо супруг и ја да у анкети заокружимо опцију да ћерка похађа наставу у школи. Овога пута одлука је донета по систему „у се и у своје кљусе“.

Шта би човек без дате речи, без поверења, наде у добро?

На чему бисмо стајали?

Ћерка због одлуке скаче од среће, бира на онлајн-продавницима нови ранац, пита стално када ће стићи нови уџбеници, тражи нови лаптоп и мобилни... (хмм)

И наравно – већ зна одевну комбинацију за први дан у школској клупи. И још много тога... Наравно, ту су и неке тренди маске.

Мени као родитељу, на концу то градиво и учење у школи није толико важно, колико ми је битно то што ће се дете увести у неку рутину, у оквире и обавезе (не преко мреже, већ очи у очи са наставником). Мислим да је мало теже рећи наставнику лично да ниси урадио домаћи или прочитао лектиру него се извинити у Гугл учионици...  

Моја ћерка ће видети, мада са дистанце, другове које месецима није видела (осим на екрану мобилног телефона), што се ипак показало недовољним, јер видим и осећам да јој недостаје дружење с вршњацима „уживо“.

И тако некако решисмо да Show must go on...

Ипак, не сматрам да је неприхватљиво то што ће неки решити да им деца уче са ТВ екрана.

Нарочито ако међу укућанима има чланова са хроничним болестима, оних који су посебно осетљиви на заражавање коронавирусом, или ако ће то породицу, или заједницу, једноставно чинити организованијом, релаксиранијом, стабилнијом.

Где има избора, не би се требало много жалити, зар не?

На крају, осећам се као да ми дете креће, у најмању руку, на факултет у иностранству. Ово за мене постаје догађај који се по значају и количини адреналина можда може поредити са некадашњим испраћајем у војску.

Још да се потрудимо и да дисциплина међу ђацима буде као некада у ЈНА.

број коментара 3 Пошаљи коментар
(петак, 28. авг 2020, 22:33) - MKDSL [нерегистровани]

Moje skromno misljenje

Ja polazim od sebe kad sam ja bio mali, da mi je svaki 1. septembar oznacavao "pocetak zimskog sna" do sledeceg raspusta. Mrzeo sam skolu iako sam bio dobar djak i sve sta je sa njom povezano, pa i to "primorano" druzenje sa "drugarima" koje kasnije u zivotu vise nisam video.
Tako da moji klinci nece ici u skolu nego ce da bleje lepo kod kuce. Nista im nece faliti i ako ponavljaju 3 razreda ako su zivi i zdravi a tu "socijalizaciju" ala zatvor mogu i da preskoce.

(среда, 26. авг 2020, 10:18) - anonymous [нерегистровани]

Деца да се школују код куће за стално

Образовање од куће је најбоља ствар која је могла да задеси Србију. Наставници и професори су одавно изгубили сваку стручност и ауторитет коју су некада имали и представљали. Њихова предавања већински нису вредна ни минуте баченог времена. О просечном случају да ни не говоримо.

Тужна је реалност да је квалитетније образовање доступно једном претрагом на јутјубу или гуглу. Поготову је ово изражено уколико знате енглески језик. Али то је и даље наша реалност и неће нестати забијањем главе у песак.

Ја сам за то, да се ово преведе у трајно решење.

(понедељак, 24. авг 2020, 12:26) - Roditelj u vreme Covid19 [нерегистровани]

Deca birala

Mi smo deci ostavili da biraju, dve starije cerke ce uciti na daljinu i najmladja ide u skolu.

Pitanja je previse, odgovora, barem onih racionalnih je malo - videcemo sta ce jesen doneti.