Не опраштам и не заборављам злочине над српским народом, и то је у реду

Написала сам и, у претходних месец и по дана, овде објавила три текста у којима сам се бавила Другим светским ратом, али и сукобом који је почетком деведесетих беснео у бившој Југославији. Писала сам о себи, својој породици, народу којем припадам. Као и увек кад се "потегну" такве теме, било је реакција, што приватних што јавних, на порталу РТС-а и друштвеним мрежама.

Захвална сам свима који су ми пружили подршку, саосећање и разумевање, али било је, наравно, и оних који су критиковали, који ствари не "виде" мојим очима. Иако је нормално да човека то помало заболи, кад боље размислим, захвална сам и њима. Зашто?!

Зато што су ме подстакли на размишљање о њиховим ставовима и преиспитивање сопствених, али и на доношење неких закључака.

Критике о којима говорим могле би да се сведу на једну реченицу - Не вреди живети у прошлости, ваља гледати у будућност, заборавити и опростити.

Иако сам свесна да од "чепркања" по старим ранама нема много користи, ипак сам, после "мозгања" на ову тему, сасвим јасно закључила да ја не припадам оном делу друштва који тако мисли, који тако може! Једноставно – то нисам ја и коначно немам проблем да то јасно и гласно кажем. Колико год будућност била важна, и прошлост је део наших живота. Ко смо без личног и колективног сећања, без искустава, ожиљака и лекција којима нас учи прошлост?!

Иако можда није хришћански, људски је, и да не опростиш и да не заборавиш. Легитимно, као и оно друго!

На личној равни, никад се нисам светила онима који су ме повредили, нити имам жељу за тим, али тешко (готово никад) сам праштала и заборављала. Памтим сваку неправду, бол, људску злобу и завист које су ме повређивале. Некако ми се чини да бих издала себе кад бих то заборавила и опростила. Дозволила бих им да ме поново ране.

На оном вишем, колективном нивоу, дуго сам се, међутим, преиспитивала и покушавала да "победим" себе. Трудила сам се да се приклоним оном општем, друштвено прихватљивом и наметаном мишљењу да се, зарад будућности, не треба превише освртати на прошлост. Није ми ишло, нисам ја тај "тип"!

Колико год гледала напред, нисам могла да заборавим и опростим – неправде, ратове, а посебно злочине који су чињени над народом којем припадам... Нисам могла, али ме је увек због тога некако "гризла" савест. А онда сам, пре неколико дана, сасвим случајно, схватила да човек мора да се помири сам са собом.

Схватила сам да нема ништа лоше у томе што памтиш и не опрашташ зло које ти је учињено. Нећеш нужно постати лошији човек, нећеш бити огорчен, несрећан и "промашен". То ми је доказао Арије Ливне, недавно преминули специјални представник Светског јеврејског конгреса за бившу Југославију и сенатор Републике Српске.

У интервјуу сниманом пре неколико година, а који сам сад први пут видела, Ливне открива своју трагичну породичну причу. Богата и успешна јеврејска породица из Новог Сада практично је угашена у Другом светском рату, а он је, као младић, сплетом околности преживео, радећи у Борском руднику као логораш. Његову потресну реченицу – После рата, моја породица није више постојала – доживела сам посебно емотивно зато што сам се сетила своје породичне приче.

Нешто слично десило се у том рату и нама, Србима из Хрватске. Много је породица нестало заувек, а моја је једва "преживела". Блиских рођака готово да и немам и увек сам жалила због тога.

Препознала сам ту тугу у очима и гласу овог крепког старца. Али видела сам и чула и нешто друго. Нешто што се углавном не помиње, што сви избегавају. Ливне јасно и гласно каже да није, неће и не жели да опрости џелатима. То се, каже, не заборавља и не опрашта.
Те речи као да су ме пробудиле, раздрмале, али и некако охрабриле!

Схватила сам да не могу да опростим злочине почињене над Србима у Првом светском рату, бомбардовање и окупацију у Другом, геноцид и зверства НДХ-а, санкције током 90-их, бомбардовање 1999. и злочине почињене на тлу бивше Југославије. Не могу да заборавим децу побијену у Гораждевцу, жетеоце из Старог Грацког... Не могу и нећу!

И нема у томе баш никакве жеље за осветом, мржње, острашћености. Не желим никакво зло онима који су га чинили. Иако можда не изгледа тако на први поглед, верујем да су они већ кажњени и обележени оним што су урадили. Окрвављене руке вас кад-тад "стигну", шчепају и не дају да мирно спавате.

На мој опрост ипак нека не рачунају!

Ту решеност видела сам и у бистрим очима човека који је, упркос трагедији и невољама које су га пратиле, поживео готово сто година! Није због тога био ни мање успешан, ни несрећан. Рекла бих чак да га је то чинило тако јаким и свесним, и себе и света који га је окруживао! Срећно Арије! Верујем да си и тамо негде пронашао свој пут, али и давно изгубљену породицу! Сигурна сам да су ти захвални што ниси заборавио!!!

број коментара 15 Пошаљи коментар
(уторак, 22. сеп 2020, 17:36) - anonymous [нерегистровани]

Коме да опростимо?

Да би опростили злочине почињене над нашим народом нпр. у НДХ, неопходно је да "друга" страна призна те злочине, али она их негира и умањује! Ако није било злочина ("тамо" је то опште прихваћено!), што је био програм комуниста (и "наших" такође!), који су то због "братства и јединства" прећуткивали, о каквом опроштају (за шта и коме?) онда говоримо? Зато сматрам да је неопходно да се покрене широка акција против покушаја умањивања почињених злочина над нашим народом у последњих 100 година! Иначе може све да нам се понови и још да нас оптуже да смо то ми испровоцирали ратовима '90-их година прошлог века....

(уторак, 22. сеп 2020, 15:35) - anonymous [нерегистровани]

Ne bih rekao

Srbi su prevashodno svoje zločince ili procesuirali ili predali u Hag, a nijedan se ne slavi. Ne bih rekao da je situacija kod drugih ista, naprotiv.

(уторак, 22. сеп 2020, 15:16) - Мирослав М. [нерегистровани]

Заборав

Заборав нас тера да понављамо исте грешке безброј пута, време је да се памти.

(понедељак, 21. сеп 2020, 13:08) - dr Predrag M. Jovanovic [нерегистровани]

istina

Apsolutno se slazem sa tekstom. Nikada ni oprostiti i ne zaboraviti ali i ne mrzeti.
Jer mrznja izjeda onoga ko mrzi. Samo ukoliko to uspemo da usadimo u mladje generacije imacemo sanse da prezivimo kao narod.
50 godina komunizma je uspela dobrim delom da ugusi nacionalnu svest srpskog naroda. Iskreno se nadam da nije bas u potpunosti uspela u tome..

(понедељак, 21. сеп 2020, 11:25) - глас разума [нерегистровани]

Људски је праштати и не заборављати

Али праштати човек може само онда кад код оног другог примети да му је стало да му буде опроштено, када се труди и каје за почињена недела... Када тога нема или кад је то лажне природе, онда опрост једноставно није могућ. А и то што неко можда није склон освети и не жели да се и сам спушта на неки ниски ниво, опет не значи да је заборавио или опростио. Постоји много начина да се не опрости. А када имате посла са злочинцима повратницима, који редовно понављују исте или сличне злочине, немогуће је наставити даље као да се ништа није десило. Не може се тек тако окренути будућности... нема нормалне будућности тамо где је прошлост оптерећена и нерашчишћена, таква прошлост не допушта никакву будућност. Могуће је и људски је праштати, али само кад видите да има покајања и искрене жеље да буде опроштено, но тога готово никад нема, напротив, увек је ту та спремност на поновне злочине, на наставак, само кад се укаже адекватна прилика, и јасно је да у таквом амбијенту не може бити праштања, јер би то значило упадање у болесни мазохизам и аутодеструкцију! А има богами код нас и немали број баш таквих људи, нажалост... они ништа нису ни схватили нити научили, па им је следећа трагедија већ упрограмирана.

(понедељак, 21. сеп 2020, 00:52) - ,," [нерегистровани]

.

Иако су се неки (северно европски народи) одрекли своје зле прошлости, више него што неки (у окружењу) намеравају, а камоли да су то до сада и покушали (изјаве и понашања свуда и међу свима, попевке званичника, називи улица и тргова...), ратна одштета се исплаћивала и још увек сагну главу од стида кад се помене само име неког од убијалишта.

Српским Жртвама не само што још увек није исплаћена одштета из Првог и Другог светског рата, него се још Нама прети да ће тражити одштету за ове последње ратове, који су кад се са временског растојања погледа били само наставци Првог и Другог светског рата, са истим убицама.
За сваку убијену Српкињу и сваког убијеног Србина их се има судити.
Колико је само одштета у отетом земљишту, попаљеним кућама и отетим становима?
Да, нема опроштаја, али има да има наплате, за свако отето зрно жита.

][
][

(недеља, 20. сеп 2020, 11:16) - Rada [нерегистровани]

Zašto bih se stidela

što ne zaboravljam? Ne znam da li opraštam-jednostavno, ko mi učini nažao taj je za mene mrtav čovek i ne bavim se više njime, niti svaki dan razmišljam o njegovom postupku. Užasnu propagandu protiv Srba i Srbije 90tih godina i bombardovanje '99 ne mogu da zaboravim (srećom, niko mi nije stradao u Drugom svetskom ratu i 90tih) i ne bih uopšte razmišljala mnogo o tome da me pripadnici "druge Srbije" ne podsećaju, u proseku tri puta nedeljno da treba sama sebi da priznam da smo svi mi bili šovinisti jer nismo hteli da doživimo sudbinu porodice Zec i da smo bili jako zli što smo, iako međunarodno priznata država, hteli da ugušimoo pobunu u jednom svom delu. E, onda se setim...

(недеља, 20. сеп 2020, 00:18) - anonymous sasa [нерегистровани]

Ponavljači!

Toliko se puta desio zločin nad našim srpskim narodom između ostalog i zato što smo zaboravljali i zarad nekog zajedničkog života. Onaj koji hrani zmiju mora da zna koliko god je hranio ona će ga čim mogne ujesti a oni dušebrižnici koji govore o oprostu ja bi ih upitao, da im neki komšija bez razloga udari nekoga u porodici ili im uništi neku njihovu imovinu pitam ih da li bi mu oprostili? Mislim da ne bi ali i dalje bi pričali o opraštanju!

(субота, 19. сеп 2020, 23:38) - anonymous [нерегистровани]

A obratno

Problem je što se na prošlost ne gleda holistički (whole) sveobuhvatno. U bliskoj prošlosti su se dešavali zločini i sa srpske strane koji se takođe ne zaboravljaju od strane drugih. Prevashodno zato što se zločinci slave, t.j. nije prihvaćena odgovornost za njih.

(субота, 19. сеп 2020, 22:46) - Ивана [нерегистровани]

опрост

Опростити је јако тешко, треба томе тежити, и то вероватно стварно јако мали број људи у томе и успе.

Зато се све више пласира да треба да гледамо у напред, да треба то заборавити, окренути се нечему новом... чему год. А заправо, тим окретањем, окрећемо леђа онима којима је неправда нанета. Неко је убијен, мучен, осакаћен јер је био рођен,радио,живео на месту где је одлучено да више не сме да буде. И сад ми остали који смо имали "срећу" да не живимо тамо одакле су нас протерали, треба да смо срећни и да кажемо "ајде молим те доста о тој прошлости, идемо даље". А где је то даље? До нове границе коју ће нам поставити? Или је то даље, што даље од рода свога?