Читај ми!

Рушени градови тачно знају где су им ране – плац 2023, ожиљак на лицу Београда

Списак рушених градова је дуг: Берлин, Петроград, Ротердам, Лондон, Београд… Списак оних који нису рушени зачудо није краћи. Мадрид није рушен ниједном, Париз такође није бомбардован. Рушени градови тачно знају где су им ране. У Београду постоји неуређени плац заостао од бомбардовања. Број му је 2023. Он је ожиљак на лицу Београда.

Срећни су они градови који никад нису рушени. Њихова ужа градска језгра су хомогена, планирана у једно време и трасирана низовима зграда старих по сто или двеста година.

Нерушени градови личе на стару господу, која знају зашто се луксузно одевају.

Рушени градови налик су вечно младим, али неискусним урбанистичким надама. Кад књига изгори не можемо је вратити натраг. Исто је и са зградом. Готово нико никад на истом месту није сазидао копију срушене зграде. Рупа остане да зјапи. Потребне су године да се покупе остаци цигле и малтера, а онда са те парцеле још деценијама џикљају амброзија и трава.

Дођу потом мало срећнија времена, те плац "који обећава" угледа нову зграду. У бољем случају она подсећа на околни низ, у горем ни то.

Рушени градови стално траже свој урбанистички идентитет, а празни плацеви прете травуљином и дубоком сенкама.

Није тако само са Београдом, тако је са Бриселом, чак и са Берлином. То колико се немачка престоница борила са празним местима срушеним у последњим годинама Другог светског рата, граничи се са епском борбом са празнинама.

И данас се, недалеко од музеја "Чекпоинт Чарли", на великом простору између Вилијамове и Кохове улице налази плац већи од једног хектара, који није урбанизован. Са њега се туристи балоном пењу увис да би видели Берлин, а недалеко одатле могу изнајмити "трабант" и провозати га неки круг, али трава која доминира овде, опомиње да чак и берлинске власти, ни седамдесет пет година након рушења нису успеле да попуне сваки део срушеног Берлина.

С друге стране, када посетилац оде у Мадрид, одмах види да ожиљака на његовом лицу нема. Гран виа, архитектонски понос града, изгледа исто као на почетку 20. века, а све зграде на броју подсећају на децу која никад нису осетила прерани губитак родитеља.

У Валенсији, на пример, онај који посети њихов чувени Сајам, видеће плочу која каже да је старо здање Сајма почело да се зида 1914, а довршено је 1916. Потпуно невероватан податак за све нас који живимо у "рушеним градовима".

Сви ми имамо сасвим друкчију психологију. Погледајмо само Београд. Број празнина у градском језгру донедавно је био толики да смо још један Београд могли сазидати крај оног старог. Много травуљине и данас прети, иако је број обновљених тргова већи него икад у последње време.

Један празни плац не престаје да боли највише – онај на Косанчићевом венцу. За разлику од оног берлинског, његова површина пола хектара. Али та половина хектара, крије дубоке ожиљке, а темељи Народне библиотеке који су заостали, спуштају посетиоца на пет метара дубине као да би га кроз нека невидљива врата одатле повели право у пакао изгорелих књига.

Зашто до сада ту нешто нисмо сазидали? Пре скоро десет година бавио сам се овом темом и тада сам видео колико је мрачних и нејасних случајности сплетено на плацу број 2023. Чији је? Ко је уписан као титулар? Да ли је један део црквена имовина?

Ово су питања од којих су нека нашла одговор, али многа и данас траже решење.

А свежа трава расте на плацу 2023 и подсећа нас и овог пролећа колико је Београд рушен град. Могу сада, као в. д. управника Народне библиотеке ускликнути да је сада време да се на овом плацу нешто сазида, али бојим се да ће он још дуго остати празан, јер има делова Београда који као да неће да буду попуњени и не дозвољавају да се на њима нешто зида – зато што су гробље по којем не треба ходити, нити бродити.

Ако ме догађаји оповргну – што бих највише желео – бићу први који ће посетити ново здање Народне библиотеке Србије и осетити да сам бар мало својим настојањима допринео томе.