Berlin bez zida više nije seksi

Gledanje u Zid, ali i preko Zida, ostavlja trajni utisak. U Zapadnom Berlinu sam 1976. godine bio na platformi sa koje se preko Zida mogao videti Istočni Berlin. Takve platforme za posmatranje su bile atrakcija za sve posetioce Zapadnog Berlina svih 28 godina, dok je Zid stajao. Istog leta, bio sam u Istočnom Berlinu i sa te strane gledao Zid koji je Istočni delio od Zapadnog Berlina. Mogućnost da, uz jugoslovenski pasoš, sa obe strane gledam Zid odvela me je i u zatvor istočnonemačke policije. Sećam se policijskog sumnjičenja i mojih nesigurnih odgovora.

Život u podeljenom Berlinu je bio državno subvencionisan. Savezna Republika Nemačka je posebnim finansijskim pogodnostima podsticala svoje građane koji su odlučili da žive u Zapadnom Berlinu.

U njemu sam se prvi put susreo sa životom u komuni, ali i kupio svoje prve "Klarksove" poluduboke cipele sa sirovom gumom.

Istovremeno, Istočni Berlin je bio skupoceni "Izlog" Nemačke Demokratske Republike prema zapadnom susedu.

Rivalitet se odvijao u svemu, i u svim oblastima – u organizaciji javnog prevoza, u uređenju parkova, u sportu, kulturi...

Romaneskni konceptualni album Berlin, jedan od najdepresivnijih albuma roka, koji je 1973. godine napravio Lu Rid, priča priču o slomljenim i "propalim" ljubavnicima koji se bore sa zavisnošću od droge i unutrašnjom podeljenošću, koja je pandan tada podeljenoj nemačkoj prestonici.

U njegovim pesmama grad je opisan kao leglo prostitucije, droga, nasilja, mentalnih bolesti i samoubistava.

Ironično, ali Rid, iako je o njemu, i posebno o njegovoj tamnoj strani, neposredno saznavao iz dva privatno bliska "izvora", u Berlin nije kročio nogom pre nego što je napravio ovaj album.

Tek kasnije, proveo je izvesno vreme u Zapadnom Berlinu, u zajedničkom stanu sa muzičarima Dejvidom Bouvijem i Igijem Popom, sa kojima je delio i različita druga iskustva.

Iz podeljenog Berlina su nam na najbolja izdanja BITEF-a dolazile predstave Čekajući Godoa, Šiler teatra, i Otac, Šlospark teatra iz Zapadnog Berlina, ali i do tančina smišljen i promišljen Hamlet, pozorišta Folksbine iz Istočnog Berlina.

Gledali smo te predstave koje su trajale i po četiri sata; da su trajale i koji čas duže, gledali bismo ih ne primećujući kako vreme protiče.

Ako tome dodamo i Na letovanju, Petera Štajna, Teatra am halešen Ufer – predstave koje smo dugo listali u sećanju govorile su nam o tome kako bi se klasika morala čitati, ali kako je do tada niko nije pročitao.

Spajanjem, 9. novembra 1989, dva razdvojena grada u jedan, sve je dobilo indeks dva: javne zgrade, opere, filharmonije, pozorišta, muzeji, galerije...

Život u nekada podeljenom gradu se brzo menjao – postajao je centar nemačke politike, ali i vibrantni centar zabave. Da li je sve moglo da opstane? Da li je sve trebalo da opstane?

Konfuzija koja se dešavala u tom vremenu donela je više slobode za supkulturu, kao i nove političke pojave.

Javne vlasti nisu imale jasnu ideju o tome šta bi trebalo uraditi u gradu koji je odjednom dobio "višak" svega i racionalizacija je bila neminovnost.

Odluke su se same nametale: čak je i Šiler teatar izdat jednom preduzimaču koji je u njemu organizovao izvođenje mjuzikala.

Sa padom Berlinskog zida, u nekada podeljenom gradu pojavili su se mnogi slobodni prostori i njih su počeli da koriste ljudi sa Istoka, Zapada i svih strana sveta.

Berlin je iskusio promenu imidža od "sivog miša" do metropole zabave.

Iznenada, dobio je boje, mladost i stil. Prva Parada ljubavi održana je u leto 1989. godine.

Deset godina kasnije, u Berlin je došlo milion i po ljudi kako bi igrali uz elektronsku muziku.

Na taj način je oblikovano posebno vreme, a sa njim, i generacija u njemu odrastala.

Vremenom su se problemi uvećavali, i finansiranje Parade ljubavi je postajalo sve teže.

Na kraju, prava na brend Parada ljubavi su prodata. Međutim, ideja da se različiti ljudi ujedine uz pomoć elektronske muzike i danas je prisutna u Berlinu.

Sve to je oblikovalo legendarni Berlin devedesetih.

A onda je kapitalizam započeo svoju orgiju i Berlin devedesetih je izgubljen.

Džentrifikacija, političke odluke i razlike u mišljenjima, doveli su do nestajanja mesta koja su obeležavala klupsku kulturu, kao što su to bila Trezor, Ajmer i Taheles.

Letimični pogled na multimedijalnu izložbu "Devedesete Berlin", koja je povodom tridesetogodišnjice pada Zida priređena u berlinskoj Staroj kovnici, nedvosmisleno ukazuje na to da su devedesete okončane i da se neće više vratiti.

Savremenici tih događaja su kao putnici kroz vreme iz dalekog stoleća.

Oni nam daju impresiju o tome šta je Berlin nekada bio, šta je to što predstavlja vezu sa onim što je Berlin danas i šta će biti sutra.

Danas, samo u jednoj godini, u Berlin "uđe" oko 350.000 ljudi, rešenih da u njemu i ostanu.

Grad je dobio Humboldt Forum, nove muzeje, novu koncertnu dvoranu, bezbroj festivala, najsavremeniju zelezničku stanicu....

Sve to utiče na supstancu grada. Berlin ima problem identiteta: on više nije siromašan i nije više seksi.

U prethodnim godinama, grad je oblikovan niskom cenom života, bogato obojenom alternativnom scenom i zabavama na neuobičajenim mestima.

Sve to teško da više postoji, a ono što postoji, bori se da opstane.

Makar meni izgleda da Berlin ima mnogo lica i najrazličitije nijanse.

Mnogo toga je pisano, rečeno i zaključeno u vezi sa periodom devedesetih, ali legenda o Berlinu, u kojem (ne)političke hiljade ljudi mirno osvajaju slobodu – još uvek živi.

broj komentara 4 pošalji komentar
(nedelja, 10. nov 2019, 11:54) - Marina Šinko [neregistrovani]

Čekajući dobar tekst

Hvala autoru na ovoj toploj reminiscenciji, izuzetnoj i po posebnosti koncipiranja i po samom sadržaju, kojom nas je, i uplivom ličnih iskustava i prikazom Berlina iz ugla atmosfere i zbivanja u kulturi i supkulturi, uspeo da makar nakratko odvede na svojevrsno, magično, putovanje kroz prostor i vreme.
Mnogo je ovih dana tekstova posvećenih Berlinu, Zidu i njegovom padu, mnogo takvih koji liče jedni na druge; ali za onaj vanredni doživljaj “bivanja tada i tamo” i dok samo čitaš “iz fotelje” - upravo su ovakvi i potrebni i neophodni.

(subota, 09. nov 2019, 12:55) - Ulmer [neregistrovani]

@Najcvrsci su zidovi u glavi!

Nije postojao samo berlinski zid,gotovo citava DDR bila u ogradi,svuda osmatracnice sa posadom i oruzjem.Od BRD do zapadnog Berlina putovalo se auto-putem preko teritorije od DDR-a nije bilo dozvoljeno napustanje auto-puta.Putovao sam auto-putem Nirberg-Berlin sedamdesetih i osamdesetih godina.

(subota, 09. nov 2019, 11:54) - anonymous [neregistrovani]

Berlinski zid

Da nije pao ne bi ni Srbija bila bombardovana. To je bila Nemacka Evropa.

(subota, 09. nov 2019, 11:28) - anonymous [neregistrovani]

Najcvrsci su zidovi u glavi!

Berlinski zid je bio samo rezultat nagodbe velikih sila pobednica u II Svetskom ratu radi podele porazene nacisticka Nemacka, kako u dogledno vreme ne bi opet umislila da je velika svetska sila. Medjutim, oni su uspeli da se opet ujedine jer su pre svega ocuvali svoj nacionalni identitet u potpunosti. U njihovim glavama taj zid nije postojao. Samo narodi koji promene svoje ime i odreknu se svoje istorije, svoje kulture, tradicije, religije, svog jezika i pisma, zatru i poruse vlastite
spomenike i gradove, odreknu se svojih velikana i heroja, osudjeni su na propast i nestanak, jer su se na taj nacin odrekli sami sebe. Prepoznajemo li se, gde smo mi tu?!

div id="adoceanrsvdcfhklggd">