Bitku s koronavirusom možemo da izgubimo samo na sitnicama

Ko gleda dokumentarce o avionskim nesrećama zna da se dešavaju najčešće zbog nekog bizarnog propusta. Uvek postoji neki sitan šraf koji popusti i povuče sa sobom celu organizaciju. Ja sam to shvatio juče u pošti.

Ima ona scena na kraju filma „Variola vera" kada Aleksandar Berček na pres-konferenciji lupka rukom frulu u koju je svirao prvi pacijent. 

Našao ju je ispred bolnice, odbačenu, nebitnu i ko zna zašto ju je uzeo, a njom je, metaforički, produžio život virusu sa kojim se državni sistem upravo izborio.

Nije mi to baš odmah palo na pamet kada sam juče u pošti slao preporučeno pismo i poželeo da dobijem povratnicu, to jest informaciju da li je primljeno na vreme.

Jer, da mi nije bilo bitno da ga pošaljem i budem siguran da je stiglo gde i kada treba, ne bih nikako išao u poštu u ovo nevreme, račune plaćam onlajn, keš u epidemiji izbegavam jer menja previše ruku pa koristim karticu.

Ljubazna službenica dodala mi je papirić da popunim, kao što je to uradila verovatno milion puta do sada.

I, kao i stotinama puta ranije, nisam kod sebe imao olovku, nije mi palo na pamet da je ponesem, uostalom na šalteru se uvek nađe neka.

Bila je tu, dabome, crvena, vezana kanapom da je neko ne odnese, kako bi bila tu i za one koji su došli pre mene i za one koji će doći posle mene.

Samo što mi je sada olovka izgledala kao frula iz filma, mahinalna radnja postala je nešto kao ozbiljna pretnja ne samo mom zdravlju nego celom zdravstvenim sistemu u vreme epidemije.

I sada je vidim, jasna mi je ta slika, mada nikada pre nisam zapamtio neku olovku u pošti ili banci. 

Posle nekoliko trenutaka oklevanja uzeo sam je, popunio šta treba, platio (kešom, eh, ali nisam uzeo sitan kusur) i pošao dalje.

Zadovoljan što sam obavio posao, ali sada sa ozbiljnim teretom.

Ko je sve pre mene pipao olovku, da li je ostavio virus koji sam ja sada poneo na ruci (bez rukavice, naravno), kako da se ponašam dalje, šta su doktori rekli da ne sme da se radi i kako da se ne počešem po licu kada je baš sad sve počelo da me svrbi gde ne treba?

Ako mi je verovati, a ni sam sebi ne verujem, verujte, nisam tom rukom pipnuo lice do kuće, a tamo sam je temeljno oprao.

I odlučio da o tome više ne razmišljam, šta bude biće, sudbina nek presudi i sve tako i u tom smeru, i evo, dan i po kasnije istrajavam u tome, zar ne?

Da se vratim još koji korak unazad.

Dokumente sam slao nekoj javnoj administraciji. Prvo sam im lepo elektronskom poštom poslao svu dokumentaciju digitalno potpisanu (u takvoj sam mogućnosti), sa priloženim dokazom o onlajn uplati takse.

Ljubazno i brzo (nemam primedbi, opet) odgovorili su mi da primaju samo pismena.

Šta ću, odštampao sam ono što su od mene već dobili, stavio u kovertu i odneo na poštu.

To je taj šraf na avionu, daleko bilo, koji može da sruši decenijski rad inženjera, mehaničara, naučnika, pilota, kontrolora leta, sami dopunite ovaj niz.

Na moju dušu ide to što nemam rukavice i masku, a nemam zato što nisam uspeo još da ih kupim u apoteci, kao ni gel za dezinfekciju. Zalihe (komada jedan) sam potrošio.

Na poslu tu opremu nisam uzeo jer moje kolege sede satima jedni pored drugih u režiji i cenim da su im maske i rukavice potrebnije nego meni, baš kao i urednicima i novinarima koji moraju da dolaze na posao iako smo fizičko prisustvo sveli na minimum.

Nisam imao ni olovku, kažem, jer se još nisam navikao na nove okolnosti, a nisam bio u prilici da to lično otkrijem niti je ko ovih dana (a da sam ja to čuo) savetovao da sa sobom nosite olovke da ne biste morali da ih delite.

Evo, ja sada savetujem.

Moje iskustvo je sitnica, rekoh jedan šrafčić, a takvih je šrafova u ovoj situaciji previše.

Neko je (ljubazno) mogao da odštampa moje dokumente, ako već nije mogao digitalno da ih proknjiži, što je posebna tema.

A ako nije, u pošti su mogli da narede da sve formulare dok je vanredno stanje popunjavaju službenici na šalteru, kad ne možemo da dezinfikujemo te olovke vezane kanapom.

Jeste to malo više posla, ali ko bi se bunio, nisam ni ja iako sam prvi put u životu po košavi čekao u redu ispred pošte, dva metra iza onog što je bio pre mene.

Svi koji su nailazili, s puno razumevanja su stajali na kraj reda, držeći neophodnu distancu.

I sve to, sav taj trud, sve te odlične ideje, planovi, projekcije, potezanje krive da se ispravi treba da precrta jedna olovka.

Ili neka druga sitnica o kojoj niko nije mislio jer, pobogu, pa kome bi još i to palo na pamet, pored svega.

Velike su šanse da ću se pre ili kasnije zaraziti koronavirusom, svi ćemo, na ovaj ili onaj način.

Ali ako bude pre, ja ću misliti na tu olovku, i na to da je sistem morao da uzme u obzir da ja nisam o tome mislio na vreme, iako sam od onih koji smaraju jer previše misle unapred.

Tome sistem i služi.

Svemu što nosite ovih dana dodajte i olovku (ponavljam), a razmislite dobro koji šrafčić koji je u vašoj nadležnosti nije proveren i pritegnut.

Ako nas nešto sruši, biće to sitnica, neka glupost na koju niko ne misli koliko je nebitna, olovka u pošti koju su vezali da je neko ne ukrade, da ima za onog pre mene i onu posle mene.

Da svima posluži.

(P.S. Opomenut sam, naknadno, da nije Berček sam uzeo frulu već neki nepoznati lik pod maskom i da film ne otkriva kako je frula završila u njegovim rukama. To jeste prava radnja, ali je moje sećanje bilo drugačije. Nije od presudnog značaja u ovom slučaju, ali red je da priznam.)

broj komentara 8 pošalji komentar
(petak, 27. mar 2020, 22:09) - anonymous [neregistrovani]

Замало па погодак!

Али чим није погодак, самим тим је - промашај!
Капиталистички свет је 80-тих и 90-тих година прошлога века учинио највећу глупост коју човечанство може да учини. Уништавајући комунизам и све што икакве везе може да има са комунизмом, уништило је и многа велика и важна научна достигнућа у земљама из комунистичког блока.
Пазите, ја нисам про-комунистички, а још мање про-југословенски оријентиран, већ сам потпуно политички неутралан. Зато, ко је мудар нека чита даље.
У комунистичком блоку је могућност биолошког рата узимана веома озбиљно и студиозно, као веома блиска реалност. Постојао је комплетан систем раног откривања и механизам сузбијања на свим нивоима друштва. Све је то у неповрат уништено. И ево га, сада је цео свет потпуно неспремно дочекао управо биолошки рат. Потпуно је неважно да ли је ова пандемија дело неке групе људи или је ово рат једне врсте живих организама (вируса) против друге врсте организама (људских бића). У сваком случају, људи су потпуно неспремно дочекали оно што је требало апсолутно реално очекивати.
Била је СФРЈ, био сам средњошколац, био је домаћи филм или серија (не сећам се више), била је тема - биолошки напад на СФРЈ ... криминалистичко акциони филм. Бакцил (мутирани вирус) био је нанет путем само неколико капљица (помоћу пипете из флашице у којима су се тада паковале обичне капљице за нос) на једној употребљеној чаши у једном бифеу или ресторану. То је урадио гост који је претходно попио своје пиће управо из те чаше.
Тај вирус није могао бити нити уништен, нити одстрањен никаквим средствима за прање, нити на било који начин скинут са те чаше чак и када је беспрекорно опрана. Свако ко је додирнуо ту чашу преузимао је бацил и преносио га другима.
Као у сваком филму, искусни инспектори и лаборанти провалили су ствар и спречили катастрофу.
Било би феноменално када би РТС успео да у у архивама видео материјала пронађе тај филм или серију ... не сећам се ни године ... али сматрам да је то било крајем 70-тих...

(petak, 27. mar 2020, 19:41) - Gorda [neregistrovani]

+++++

Daleko smo mi od (korporacijske) solidarnosti, pa, i obične, ljudske. Očuvanje opšteg dobra je ovde najslabija karika... Ne mogu da tvrdim da sistemske mere i kontrola ne mogu na duže staze da poboljšaju situaciju, ali, iz sadašnje perspektive, to mi se čini udaljenije od Ceresa, nažalost...

(petak, 27. mar 2020, 08:50) - anonymous [neregistrovani]

Variola Vera

Variola Vera se manifestuje u mnogo težem obliku i smrtnost je skoro 70%, COVID-19, koji se manifestuje kao prehlada, smrtnost je približna sezonskom gripu. Tu je glavna razlika i zato Variola Vera zahteva mnogo drastičnije mere.

(petak, 27. mar 2020, 00:28) - Nena [neregistrovani]

Idealan par

Odlican tekst  Da li zaista sistem u najsirem smislu mora da brine o svemu? Ili je nesto i do inicijative i domacinskog budzetiranja onih koji vode ustanove gde dolazi puno ljudi? Kupovina gela je svakako nistavan trosak u odnosu na gubitke (ljudske i finansijske) koje donosi pandemija. Za gradjane koji sve svoje sa sobom ne nose (olovku i gel), sistem je kao odgovoran i brizan roditelj duzan da modeluje zeljeno ponasanje, U paru sa hemijskom mora da stoji i antibakterijski gel, gde kod i kad god. A javne ustanove su pravo mesto za to, jer dolaze ljudi iz raznih slojeva. Odrzavanje higijene se ne podrazumeva, vec se uci kao sto se uce brojevi i slova. 
A administracija koja u veku digitalizacije ne priznaje elektronski potpis vec insistira na postanskom pecatu dok olovku i dalje cuva kanap u odsustvu idealnog zastitnika u vidu flasice gela ... skroz druga tema, za neko mirnije vreme. Iskoristimo karantin da popravimo svest o sebi u vremenu u kome zivimo. 

(petak, 27. mar 2020, 00:06) - anonymous [neregistrovani]

Tipična dijagnoza, tipične bolesti!

Molim autora da mi ne za meri - namere su mi krajnje dobre i savesne.

Ovaj tekst je tipični opis tipične hipohondrije.
Nema čudiš! Ljudi su do te mere prenatrpani i opterećeni pravilima kako da zaštite svoj život, a ne samo zdravlje, od virusa koji ih vreba na svakom santimetru putanje po kojoj se kreću!!!
I kako mislite da živimo dalje??? Da li znate da se hipohondrija veoma ... veoma ... teško leči, a neretko ostaje doživotni poremećaj!
U ovom "stampedu" zaštite od virusa, mnogo će više ljudi izginuti iz raznih drugih razloga, nego od samog virusa, koji je uzgred budi rečeno - manje zarazan i manje smrtonosan od gripa.
Čovek je u smrtnoj opasnosti istog momenta kada se rodi! Pa čak i 9 meseci pre toga!
Opustite se malo, ljudi ... opustite se dok je vreme ... dok nismo načisto pošandrcali. Najveća opasnost za čoveka i njegov najveći neprijatelj je - strah!!!

(četvrtak, 26. mar 2020, 23:41) - anonymous [neregistrovani]

Moja teorija

Cak i da imamo svoju olovku, opet, mi bismo je vec rukama izlozenim spoljasnjoj sredini koristili, sto znaci, da svaki sledeci put kada je koristimo, moramo da vodimo racuna o tome

(četvrtak, 26. mar 2020, 22:26) - Tanja [neregistrovani]

Izlazak

Svaki izlazak i ulak u/iz kuce je procedura, tj. kako je ovih dana popularno reci kucni protokol. Duga pripema i raspremanje stvari. Pakovanje, priprema, obuvanje, A u povratku izuvanje ispred kuce, prskanje dezinfekcionim sredstvima, odlazak do terase, kacenje jakne... Ali retki su sada izlasci (na kratko ) i svasta nosim, cak i alkohol. A olovke se nisam setila. I uvek mi, po pravilu (ili je to maler) nesto zafali.
Odlican tekst.

(četvrtak, 26. mar 2020, 22:20) - Nale [neregistrovani]

Bravo

Odličan tekst, imala sam isti slučaj pre dva dana u banci... Blokirali mi onlajn pristup računu, mogli bi da ga odblokiraju i bez mene ali avaj, imam novi pasoš pa im treba broj a to može samo lično. Pa potpiši olovkom kojom svi potpisuju... Ali, žena na sve spremna ima gel za dezinfekciju!