Lakše je tutnuti detetu telefon nego se njime baviti

Šta je lutka? "Lutka je kô bajagi beba" – Ovo je moja drugarica pre 40 godina odgovorila školskom pedagogu kada je proveravao da li je spremna za školu sa šest i po godina. Simpatičnog odgovora setile smo se zahvaljujući komšinici. Pohvalila se kako je sina sa nepunih šest upisala u predškolsko da bi iduće godine mogao u školu. Znajući da je reč o detetu koje se ponaša i govori kao da mu nije ni pet, razmenila sam poglede sa prijateljicom.

Ona je čak nesmotreno i pitala "Zar je tvoj Lazar već u predškolskom?". U prevodu: "Kako će dečak koji se nemušto izražava, ne sastavlja jasno ni proste rečenice i nikad nema strpljenja ni da sasluša pitanje – ići u školu iduće godine?!??

Komšinica je otišla svojim putem, a mi smo nastavile da se preslišavamo kakva su, po pitanju govora i komunikacije, ostala deca koju poznajemo. Krećem od sestrića koji ima dve godine i ne priča. Samo "da" i "ne".

Setim se da ima i drugaricu-vršnjakinju koja takođe ne priča već za bubu kaže "bu" za kucu "ku" i slično. Prelazim na malo starije komšijsko dete od četiri i po godine koje niko ne razume osim njegovih ukućana.

Šta im je zajedničko? Ne fali im ništa, hvala bogu, jer kad ih pitate za cvet, vodu, nebo – pokazaće u tom pravcu. Ako zatražite štipaljku, doneće je. Ako pitate gde je mama, pogledaće ka kapiji. Ali jedva da će progovoriti. U najboljem slučaju dobićete "da", "ne", mimiku ili gest.

Šta je problem? Sva ovy deca ogromno vreme provode uz telefon i tablet. Ne znaju samostalno da hodaju i kažu "mama", ali znaju da uključe telefon i prstićima dođu do onog što im treba.

Znaju gde su igrice i Jutjub. I satima, od ranog jutra, u pidžami, neumiveni gledaju ekran. Bude se s njim i ležu. Ako neko pokuša da im to otme, nastaje plač, bacanje, histerija. Da ga ne bi slušali, otmičari brzo igračku vraćaju – zarad mira u kući. I svog ličnog.

Ekrani su im omiljeni i u kolima, posebno ako je vožnja duga. Gledaju ga i u truckavim vozilima GSP-a. Dok čekaju pregled u domu zdravlja. Dok se voze kolicima za kupovinu u supermarketima. U pauzi plivanja. Kad roditelji žele još da odspavaju. Da se uteše ako plaču. Lista je duga, a iza nje stoji jedna stvar.

Linija manjeg otpora. Lakše je tutnuti detetu telefon u ruke nego se njime baviti. Odgovarati na sto pitanja, a umoran si od svega. I hoćeš na miru da popiješ kafu. A i jedva si uklopio termin s prijateljem kojeg dugo nisi video. I samo još malo da odspavaš. I da otkucaš još ovu poruku. Piše ti i šef. A tek što je omiljeni bend izbacio novi spot.

No, dete traži vreme, strpljenje, pažnju. I stvarno hoćeš da ih pružiš, al' ne u kolima dok putujete na odmor, jer odmor je tek počeo, posvetićeš mu se kad stignete na željeno odredište.

A tamo ćeš već naći drugi izgovor. Opravdanje nađeš i dok sa detetom čekaš u redovima za bilo šta. Jer da te ne bi pitalo kad će, kad će, kad će – uvališ mu ekran i sve je u redu. Nema pitanja, nema problema. Ako te neko upita "Zašto se malo ne posvetiš detetu?", krenućeš sa pričom kako radiš kao konj, maltretiraju te na poslu, trčiš u nabavke, plaćaš račune, kupuješ stvari za to isto dete – pa kad da stigneš!

A i gde si ti u celoj priči? Šta je sa tvojim slobodnim vremenom? A ovako, daš mu telefon i svi srećni. I ti i dete. Svako se drogira svojim ekranom. Ne daj bože da te neko priupita i "Kako ti nije žao da dete po ceo dan gleda u mobilni, jer to nije dobro ni za njegov mozak, ni vid".

Ko iz topa daješ dva odgovora. Prvi je "Nemaš dete pa ne znaš". A drugi "Drugačija su deca bila kad ste vi bili roditelji, sad su druga vremena".

I dete kao dete, niko ga ništa ne pita, niko mu ne priča, daju mu ekran, a tamo šareno, veselo, brzo. Samo klikne, i eto mu crtani, muzika, šta hoće. Sve ima, bez muke. Ne mora da priča, smišlja, mašta, istražuje. Tu je pametna sprava. A koriste je i tata i mama. Daju i tebi. Kakve priče, igra u prirodi, čitanje, istraživanje.

Nema hiljadu zašto – hiljadu zato. I onda se čudim što mi sestrić i mala komšinica jedva odgovaraju na pitanja. I što ne pričaju. Pa nemaju potrebu.

Odmah da kažem da ja imam dete. Devet godina. Nema ni tablet ni telefon. Nedavno je došlo iz škole i reklo kako je učiteljica redom pitala ko u odeljenju ima pametni telefon jer će im on možda trebati zbog projektne nastave.

Kada je odgovorilo da nema mobilni, učiteljica je rekla kako može da radi u paru, ali da bi bilo dobro da ima svoj.

Istog dana smo otišli na igralište. Pažnju mi privlači devojčica koja sto puta ponavlja "Mama, mama, mama..."

Želi da joj pokaže kako se penje po spravama, ali mama neprekidno gleda u telefon i ne diže glavu.

Devojčica na kraju pritrčava telefonu i zaklanja šakom ekran. Mama je grdi i ljutito pokazuje prstom da se vrati na igralište. Prilazi joj drugarica i pita zašto plače.

"Htela sam da mama vidi kako sam kô bajagi velika kad se popnem."

broj komentara 4 pošalji komentar
(četvrtak, 17. sep 2020, 01:21) - anonymous [neregistrovani]

Bravo

Bravo za teks,samo da znas da si potpuno u pravu .Sve vise je roditelja koji rade tako nazalost.Svi smo se nekako malo izgubili sa tim telefonima i drustvenim mrezama.

(četvrtak, 17. sep 2020, 00:47) - anonymous [neregistrovani]

Istina boli

hvala na tekstu

(sreda, 16. sep 2020, 16:36) - anonymous [neregistrovani]

Браво

Заиста врло искрен, користан и интелигентан текст.

(sreda, 16. sep 2020, 15:07) - anonymous [neregistrovani]

A savest peče li peče...

Bravo za komentar, mada je malo onih koji će se složiti. Zaista je reč o zavisnosti, ali koji zavisnik je spreman da prizna svoju zavisnost. Nezavisno od ove teme, jutros sam baš nešto razmišljao za doručkom i pitam suprugu da li seća onog vremena kada smo u prodavnicu išli sa svojim torbama, bez mobilnih telefona, ali zato noseći ambalažu u zamenu... Ili, ako nisi kući, jednostavno te nema i to je to. Možda si pored zgrade ispod koševa sa ekipom, ili iza na terenčetu na male goliće... Da, bilo je to neko prirodnije i smislenije vreme, ali ko danas sme da poveruje u to? Još jednom, hvala za komentar.