Čitaj mi!

Da li je dirigentska palica najmanje drvo koje pravi najveći hlad

Nevolja ovog sveta možda je najbolje sadržana u sviranju simfonijskog orkestra kojim upravlja dirigent. Na jednoj strani je množina onih koji misle da se neopravdano nalaze u gomili, a na drugoj pojedinac koji svoju volju mora da nametne stotini muzičara ispred sebe i na neki način ih pobedi – da bi uopšte bilo muzike.

Često se čuje konstatacija kako dirigent ne radi ništa. Maše palicom, ali ne svira nijedan instrument. Čak i kada bi se razmahao pogrešno, tvrdi se, muzičari bi završili sviranje i bez njega.

Izgleda da nije tako. Simfonijski orkestar je svet u malom.

Da počnemo od opisa orkestra. U njemu sede ljudi koji gotovo nepogrešivo imaju visoko mišljenje o sebi. U najboljim orkestrima sveta sede profesori, solisti, proslavljeni muzičari, majstori i najveći poznavaoci svojih instrumenata.

Ali, nijedan orkestar, tako sastavljen, ne može da zasvira sam, dok jedan čovek ne podigne palicu.

Šta se dešava kada dirigent stupi pred orkestar: istog časa nastaje sukob pojedinca i mnoštva. Muzičari imaju sve razloge da mrze vođu orkestra. Oni znaju šta bi hteli, oni znaju kako je nešto najbolje odsvirati, oni znaju šta žele od muzike, ali moraju da urade onako kako im dirigent kaže.

Dobar dirigent, zato, nije samo najveći muzičar, on je onaj koji ume da nametne svoju volju i njome trijumfuje.

Dirigent je zato vođa, protomajstor, političar i – sadista. Dirigent ima tačnu ideju muzike u svojoj glavi i ne krije da stupajući pred orkestar hoće jedino to da ostvari, po cenu trijumfa ili potpune propasti.

Otpor materijala se podrazumeva i očekuje. Dirigent zato viče, ponavlja deonicu od nekoliko taktova po pola sata i duže, pogledom nagrađuje i kažnjava svakog pojedinačnog muzičara.

Dirigenti naročito surovo guše pobune muzičara. "Zašto tako sedite, zavaljeni u stolici?", pitao je Herbert fon Karajan jednog muzičara. "Maestro, ja u ovom času ne sviram." "A, vi se grdno varate: vi u ovom trenutku svirate pauze, zato odmah sedite kao da svirate!"

Muzičarima zato ostaje da u pauzama proba prepričavaju doskočice poput ove: "Dirigentski štapić je najmanje drvo koje pravi najveći hlad."

Dirigent to, međutim, ne čuje ili se pravi da ne čuje. Kada je trijumfovao voljom, maestro pokazuje manuelnu i tehničku nadmoć. Ser Adrijan Bolt ovako je opisivao svoj rad sa orkestrom:

"Prvo oddirigujem delo od početka do kraja, onako kako muzičari misle da treba. Mašem kao petao i čujem da ništa ne valja. Onda na kraju kažem 'Divno, divno! Ovome je potrebno samo malo izmena.' Potom krenem da radim i naravno da promenim sve od početka do kraja, a oni slušaju, zaslepljeni prvobitnim pohvalama, kao pacijent pod anestezijom na zubarskoj stolici."

Kada trijumfuje svojom moći i pokaže tehničku nadmoć, dirigent postaje gospodar orkestra. Na delu je sada klasični "stokholmski sindrom". Muzičari počinju da obožavaju svog dirigenta, kao kad se oteta osoba upušta u intimni odnos sa otmičarem.

Neretko zaboravljaju na svaki trag svog ega.

Govore: "Kada je Serhiju Čilibidake dirigovao Bruknerovu Četvrtu simfoniju, video sam kako se otvaraju nebesa."

Ili: "Postojao je kod maestra Klaudija Abada jedan pogled koji kao da je pozajmio direktno od đavola. Oborio bi glavu, mahao palicom i spuštao nas sve niže muzikom u ponor, a onda bi naglo podigao pogled i pogledao nas tim luciferovskim pogledom. Tada smo znali da smo na vrhuncu".

Ko su ljudi ovakvog kova i kako se oni uopšte uče za svoj, pa hajde da kažemo, poziv?

Dirigent se, pre svega, rađa. Negde tokom muzičkog obrazovanja shvati da ima moć upravljanja i liderstvo revolucionara. Ostavlja sviranje instrumenta i upućuje se ovim slavnim ali uvek trnovitim putem.

Na tom putu uvek je sam. Ne sluša savete. Ne priznaje konkurente. Arturo Toskanini: "Ne volim Leopolda Stokovskog. Čim podigne palicu, znam da će prostituisati muziku koju diriguje." Leopold Stokovski, kao odgovor i pomalo refren: "Ko je, uopšte, taj gospodin Toskanini?"

Dirigenti obično imaju svoj orkestar s kojima rade godinama, ali tu nema porodične ljubavi, neka se niko ne zavarava. Dirigenti jednostavno procene da radeći decenijama sa istim ljudima mogu naviše da se približe idealu muzike u svojoj glavi.

Ali da ga ostvare stopostotno – ne mogu nikada, i to je najveća tragedija ovog poziva. Dirigenti su zato ćutljivi, ni sa kim ne dele svoje ideje i jedina satisfakcija im je što umiru u dubokoj starosti, jer tokom karijere imaju idealan omer bavljenja muzikom i neprestanom fiskulturom.

Mnogi od njih, poput Karla Bema ili Đerđa Šoltija dirigovali su na kraju tako što su jedva podizali ruke, ali ostale su im – oči. Jedan muzičar Šoltijevog orkestra kazao je: "Nije na kraju mogao ni da izmahne rukama, ali što je znao da vas pogleda ako ste nešto loše uradili, prosto da pretrnete."

Novo vreme nije pogodno za dirigente. Demokratija, shvaćena kao sirovo nadglasavanje, zavladala je virtuelnim i svakim drugim prostorom. U odnosu dirigenta i simfonijskog orkestra nikad nije bilo, niti će biti, demokratije.

Kažu, štaviše, da su jedine dve oblasti gde nikad neće biti demokratije: saobraćaj i sviranje simfonijskog orkestra.

Da li danas ima junaka našeg doba sa ovakvim karakternim sklopom koji su imali pomenuti veliki preci? Ima i to je – možda paradoksalno – neka nada za ovaj svet.

Od desetak izuzetnih danas aktivnih dirigenata, izdvojio bih dvojicu: Estonca Pava Jarvija i Tugana Sohijeva, rođenog u Vladikavkazu u Severnoj Osetiji.

Dakle, ni Italijani, ni Rusi, ni Amerikanci, već dvojica sa prostora koji imaju manje od milion stanovnika.

Talenat za upravljanje simfonijskim orkestrom ne zna za velike centre. Iskra se može potpaliti bilo gde.

broj komentara 0 pošalji komentar
div id="adoceanrsvdcfhklggd">